Ako se jedna stranka poziva na ispravu i tvrdi da se ona nalazi kod druge stranke, sud će da pozove ovu stranku da podnese ispravu i da joj za to odredi rok.

Stranka ne može da uskrati podnošenje isprave ako se sama pozvala na tu ispravu za dokaz svojih navoda ili ako je reč o ispravi koju je po zakonu dužna da preda ili pokaže ili ako se isprava s obzirom na sadržinu smatra zajedničkom za obe stranke.

U pogledu prava stranke da uskrati podnošenje drugih isprava shodno će da se primenjuju odredbe čl. 248. i 249. ovog zakona.

Ako stranka koja je pozvana da podnese ispravu poriče da se isprava kod nje nalazi, sud može radi utvrđivanja ove činjenice da izvodi dokaze.

Sud će, s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju da ceni od kakvog je značaja što stranka koja drži ispravu neće da postupi po rešenju suda kojim joj se nalaže da podnese ispravu ili protivno uverenju suda ne priznaje da se isprava nalazi kod nje.

Protiv odluke suda iz

stava 1.

ovog člana nije dozvoljena posebna žalba.