Zdravstveni radnik, u zavisnosti od nivoa obrazovanja je:

Za obavljanje zdravstvene delatnosti zdravstveni radnici moraju za određene poslove imati i odgovarajuću specijalizaciju, odnosno užu specijalizaciju, u skladu sa odredbama ovog zakona i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

Zdravstveni saradnik je lice koje nema stečeno srednje obrazovanje zdravstvene struke, odnosno visoko obrazovanje zdravstvene struke, a koje učestvuje u obavljanju određenih poslova zdravstvene zaštite (prevencije, dijagnostike, terapije i rehabilitacije) u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi.

Za obavljanje određenih poslova zdravstvene zaštite, zdravstveni saradnici moraju za određene poslove imati i odgovarajuću specijalizaciju, u skladu sa odredbama ovog zakona i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.

Članstvo u komori je obavezno za zdravstvene radnike iz

člana 150. ovog zakona

, koji kao profesiju obavljaju zdravstvenu delatnost.

Osnivanje, poslovi, organizacija i rad komore, kao i druga pitanja od značaja za rad komore, uređuju se posebnim zakonom.

Zdravstveni radnik može obavljati zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi ako je:

Pod obavljanjem zdravstvene delatnosti, u smislu ovog zakona, podrazumeva se samostalno pružanje zdravstvene zaštite, bez neposrednog nadzora drugog zdravstvenog radnika.

Strani državljanin koji obavlja zdravstvenu delatnost u Republici Srbiji, mora, pored uslova propisanih

u stavu 1. ovog člana

, znati srpski jezik najmanje na nivou koji je potreban za nesmetanu komunikaciju sa pacijentom, kao i drugi jezik koji je u službenoj upotrebi, u skladu sa propisima kojima se uređuje službena upotreba jezika u Republici Srbiji, odnosno mora ispuniti i druge uslove u skladu sa propisima kojima se uređuje zapošljavanje stranih državljana u Republici Srbiji.

Zdravstveni radnik koji je strani državljanin može neposredno da obavlja zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi, pod uslovom da je dobio privremenu licencu u Republici Srbiji u skladu sa ovim zakonom.

Privremena licenca iz

stava 1. ovog člana

se izdaje zdravstvenom radniku koji je strani državljanin, ako pored uslova propisanih zakonom kojim se uređuje ulazak, kretanje i boravak stranih državljana u Republici Srbiji, ispunjava i sledeće uslove:

Privremenu licencu iz

stava 1. ovog člana

izdaje nadležna komora zdravstvenih radnika.

Privremenu licencu iz

stava 1. ovog člana

nadležna komora može da izda u ukupnom trajanju do 180 dana u toku jedne kalendarske godine.

Nadležna komora dužna je da donese rešenje najduže u roku od deset radnih dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje privremene licence.

Na način i postupak izdavanja privremene licence, shodno se primenjuju odredbe ovog zakona, odnosno zakona kojim se uređuje rad komora zdravstvenih radnika, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.

Zabranjeno je da zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa, angažuje zdravstvene radnike strane državljane suprotno odredbama ovog zakona.

Zdravstveni radnici obavljaju zdravstvenu delatnost u skladu sa stručnim standardima, usvojenim vodičima dobre prakse, protokolima lečenja i kodeksom profesionalne etike.

Za svoj rad zdravstveni radnici preuzimaju stručnu, etičku, kaznenu, materijalnu i disciplinsku odgovornost, u skladu sa zakonom.

Zdravstveni radnici sa stečenim visokim obrazovanjem iz člana 150. stav 1. tačka 1) ovog zakona, prilikom prijema diplome o stečenom obrazovanju, potpisuju izjavu - zakletvu da će se u obavljanju svog poziva pridržavati načela utvrđenih u Hipokratovoj zakletvi, kao i načela profesionalne etike.

Zdravstveni radnik može odbiti pružanje zdravstvene zaštite ako zdravstvena usluga koju treba pružiti nije u skladu sa njegovom savešću, uverenjima ili međunarodnim pravilima medicinske etike (u daljem tekstu: prigovor savesti).

Zdravstveni radnik dužan je da o prigovoru savesti sačini službenu belešku, koja se čuva u medicinskoj dokumentaciji pacijenta i o prigovoru savesti obavesti neposrednog rukovodioca, direktora zdravstvene ustanove, rukovodioca drugog pravnog lica, odnosno osnivača privatne prakse.

Zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa, dužna je da poštuje istaknuti prigovor savesti zdravstvenog radnika, kao i da obezbedi pružanje zdravstvene zaštite pacijentu od strane drugog zdravstvenog radnika.

Zdravstveni radnik ne može odbiti pružanje hitne medicinske pomoći ističući prigovor savesti.

Zdravstveni radnik, u smislu ovog zakona, je i nastavnik ili saradnik fakulteta zdravstvene struke koji izvodi nastavu iz kliničkih predmeta u zdravstvenoj ustanovi, u skladu sa propisima o visokom obrazovanju.

Zdravstveni radnik iz

stava 1. ovog člana

, tokom izvođenja praktične nastave iz kliničkih predmeta, pruža i zdravstvene usluge.

Sredstva za pružanje zdravstvenih usluga iz

stava 2. ovog člana

za potrebe osiguranih lica u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, obezbeđuju se iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, u skladu sa propisima kojima se uređuje zdravstvena zaštita i zdravstveno osiguranje.

Zdravstvena ustanova u javnoj svojini, fakultet zdravstvene struke i organizacija obaveznog zdravstvenog osiguranja zaključuju sporazum kojim se uređuju njihova međusobna prava i obaveze u vezi sa pružanjem zdravstvenih usluga iz

stava 3. ovog člana

, vrsta i obim zdravstvenih usluga koje pružaju zdravstveni radnici iz

stava 1. ovog člana

, spisak zdravstvenih radnika - nastavnika i saradnika iz

stava 1. ovog člana

koji pružaju zdravstvene usluge, način plaćanja pruženih zdravstvenih usluga i druga pitanja od značaja za regulisanje međusobnih odnosa, pod uslovima propisanim ovim zakonom.

Zdravstvena ustanova koja je zaključila sporazum iz

stava 4. ovog člana

, obračunava naknadu za pružanje zdravstvenih usluga iz obaveznog zdravstvenog osiguranja nastavnika i saradnika iz

stava 2. ovog člana

, u skladu sa propisima kojima se uređuje obračun i isplata plata i naknada zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika i jednom mesečno, po izvršenom obračunu, ukupna novčana sredstva prenosi fakultetu zdravstvene struke.

Zdravstvene usluge pod uslovima iz st. 2. i 4. ovog člana može, kada je to potrebno, da pruža i zdravstveni radnik koji je nastavnik, odnosno saradnik fakulteta zdravstvene struke koji ne izvodi nastavu iz kliničkih predmeta, u skladu sa zakonom.

Sporazum iz

stava 4. ovog člana

, za zdravstvene usluge koje se ne obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, zaključuju zdravstvena ustanova u javnoj svojini i fakultet zdravstvene struke.

Zdravstveni radnik, obuhvaćen sporazumom iz

člana 157. stav 4. ovog zakona

, prava iz radnog odnosa ostvaruje na fakultetu zdravstvene struke, u skladu sa zakonom, a sa zdravstvenom ustanovom u javnoj svojini zaključuje ugovor o radnom angažovanju, kojim se uređuju međusobna prava i obaveze radi pružanja zdravstvenih usluga, odnosno poslovi zdravstvene zaštite koje pruža taj zdravstveni radnik, mesto obavljanja tih poslova, deo radnog vremena koje zdravstveni radnik provede u obavljanju tih poslova i radno vreme zdravstvenog radnika, u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad i zakonom kojim se uređuje rad zaposlenih u javnim službama.

Zdravstvenom radniku iz

stava 1. ovog člana

fakultet zdravstvene struke isplaćuje naknadu za pružene zdravstvene usluge u skladu sa sporazumom iz

člana 157. stav 4. ovog zakona

i ugovorom o radnom angažovanju iz

stava 1. ovog člana

.

Zdravstveni radnik iz

stava 1. ovog člana

, kome radni odnos na fakultetu zdravstvene struke prestane zbog isteka izbornog perioda, prava iz radnog odnosa ostvaruje u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini u kojoj je pružao zdravstvene usluge u skladu sa sporazumom iz

člana 157. stav 4. ovog zakona

‒ zaključenjem ugovora o radu, u skladu sa zakonom.

Prava, dužnosti i odgovornosti zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi ostvaruju se u skladu sa zakonom.

Zabranjeno je obavljanje zdravstvene delatnosti od strane lica koja se u smislu ovog zakona ne smatraju zdravstvenim radnicima i zdravstvenim saradnicima.

Zabranjeno je pružanje zdravstvene zaštite od strane zdravstvenog radnika van zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse.

Dozvoljeno je pružanje zdravstvene zaštite od strane zdravstvenog radnika van zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse, samo u slučaju obavljanja delatnosti organizacione jedinice zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse van zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse, kao i u slučaju pružanja hitne medicinske pomoći, u skladu sa zakonom.

Ako zdravstveni radnik postupi u suprotnosti sa

stavom 2. ovog člana

, nadležna komora zdravstvenih radnika zdravstvenom radniku oduzima licencu, u skladu sa zakonom.