Član 38. menja se i glasi: „Član 38. Svako lice sa mentalnim smetnjama koje je smešteno u psihijatrijsku ustanovu, ima pravo da: 1) bude obavešteno o razlozima i ciljevima smeštaja, svrsi, prirodi, posledicama, korisnosti i rizicima sprovođenja predloženog lečenja, kao i o identitetu i profesionalnom statusu zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika koji učestvuju u postupku njegovog lečenja; 2) u vreme prijema, a kasnije na svoj izričit zahtev, bude upoznato sa svojim pravima i obavezama, kao i da bude poučeno o tome kako može da ih ostvaruje; 3) aktivno učestvuje u planiranju i sprovođenju svoga lečenja, oporavka i resocijalizacije; 4) se radno osposobljava prema opštem ili posebnom programu za lice sa mentalnim smetnjama; 5) dobije odgovarajuću naknadu za rad u radno-terapijskim poslovima od kojih psihijatrijska ustanova u kojoj se nalazi na lečenju ostvaruje prihode; 6) podnosi prigovore, u skladu sa zakonom kojim se uređuju prava pacijenata; 7) bez nadzora i ograničenja podnosi zahteve, prigovore, žalbe i druge pravne lekove nadležnim pravosudnim, državnim i drugim organima; 8) se savetuje nasamo sa svojim zakonskim zastupnikom, licem od poverenja ili punomoćnikom; 9) se odmara, druži sa drugim licima, bavi rekreativnim aktivnostima, u skladu sa svojim mogućnostima i da prima posete; 10) o svom trošku šalje i prima, uz punu privatnost, bez nadzora i ograničenja, poštu, pakete, novine i da telefonira; 11) prati radio i televizijske programe; 12) drži kod sebe predmete za ličnu upotrebu; 13) da učestvuje, po sopstvenom izboru, u verskim aktivnostima, u okviru mogućnosti koje ima psihijatrijska ustanova; 14) da zavisno od pola, bude smešteno i da spava u odvojenim prostorijama, osim u jedinicama intezivne psihijatrijske nege. Ostvarivanje prava lica sa mentalnim smetnjama iz stava 1. tač. 1), 2), 3), 6) i 7) ovog člana, u ime ovog lica može zahtevati i njegov zakonski zastupnik. Pored prava iz stava 1. ovog člana dete sa mentalnim smetnjama ostvaruje i: 1) pravo da njegovi najbolji interesi budu od prvenstvenog značaja; 2) pravo deteta da bude smešteno i da se leči, spava i obavlja svakodnevne aktivnosti odvojeno od odraslih; 3) pravo na posete u najvećoj mogućoj meri, u skladu sa njegovim najboljim interesom i zdravstvenim i drugim potrebama; 4) pravo na obrazovanje u skladu sa propisom kojim se uređuje obrazovanje i vaspitanje; 5) pravo na igru, rekreaciju i odmor, u skladu sa kadrovskim i prostornim mogućnostima zdravstvene ustanove; 6) druga prava u skladu sa propisima kojima se uređuju prava pacijenata, zdravstvena zaštita i zdravstveno osiguranje. Lice sa mentalnim smetnjama je dužno da aktivno učestvuje u lečenju, a pod uslovima uređenim čl. 16  18. ovog zakona, odnosno ukoliko je dalo pristanak na lečenje. Lice sa mentalnim smetnjama je dužno da aktivno učestvuje u lečenju, prema prethodno dogovorenom terapijskom programu. U slučajevima kada lice sa mentalnim smetnjama nije dalo pristanak na lečenje, a lečeno je, čim njegovo zdravstveno stanje to dozvoli, mora: 1) biti obavešteno od strane psihijatra o svom zdravstvenom stanju i postupku lečenja; 2) imati pristup svojoj medicinskoj dokumentaciji; 3) biti informisano o svom pravu da uloži žalbu. Za vreme lečenja i ostvarivanja zdravstvene zaštite, lice sa mentalnim smetnjama je dužno da poštuje pravila o uslovima boravka i ponašanja predviđenih opštim aktima psihijatrijske ustanove. Prava iz stava 1. tač. 9)  13) ovog člana mogu se ograničiti samo na osnovu individualne procene, kada postoje konkretne i dokumentovane okolnosti koje ukazuju na neposredan i ozbiljan rizik po bezbednost lica sa mentalnim smetnjama, drugih lica ili bezbednost psihijatrijske ustanove. Ograničenje može trajati samo dok postoje razlozi zbog kojih je određeno i psihijatar je dužan da ga bez odlaganja ukine kada ti razlozi prestanu. O donetoj odluci o ograničenju prava, psihijatrijska ustanova je dužna da bez odlaganja obavesti lice sa mentalnim smetnjama, lice od poverenja, zakonskog zastupnika, organ starateljstva, direktora zdravstvene ustanove i sud. Odluku o ograničenju prava iz stava 8. ovog člana psihijatar donosi na osnovu konkretnih činjenica, rukovodeći se načelima neophodnosti i srazmernosti. Psihijatar je dužan da odluku odmah upiše u medicinsku dokumentaciju lica sa mentalnim smetnjama, a pismeno obrazloženje mora da sadrži: vrstu i obim ograničenja, konkretne razloge za njegovo određivanje, tačan datum i vreme početka, kao i očekivano trajanje ograničenja.ˮ