Na odgovornost avio-prevozioca za prevoz putnika i njihovog prtljaga vazdušnim putem primenjuju se, pored odredaba ovog zakona i odgovarajuće odredbe Montrealske konvencije. Ove odredbe primenjuju se i na prevoz koji se obavlja unutar vazdušnog prostora Republike Srbije.

Avio-prevozilac odgovara i za štetu iz

stava 1. ovog člana

koju prouzrokuje lice koje je po njegovom nalogu ili za njegov račun radilo na izvršenju prevoza vazduhoplovom.

Ako avio-prevozilac dokaže da je štetu prouzrokovao ili da je nastanku štete doprineo nemar ili neki drugi pogrešan postupak ili propust lica koje traži naknadu štete ili lica od koga on izvodi svoja prava, avio-prevozilac je, u potpunosti ili delimično, oslobođen odgovornosti prema licu koje zahteva naknadu štete u onoj meri u kojoj je takav nemar, pogrešan postupak ili propust prouzrokovao štetu ili doprineo njenom nastajanju.

Ako zbog smrti ili povrede putnika naknadu štete zahteva neko drugo lice, a ne putnik, avio-prevozilac je oslobođen odgovornosti, u potpunosti ili delimično, ako dokaže da je štetu prouzrokovao ili da je nastanku štete doprineo nemar ili neki drugi pogrešan postupak ili propust tog putnika.

Odredbe o oslobađanju avio-prevozioca od odgovornosti ili određivanju niže granice odgovornosti od one koja je utvrđena Montrealskom konvencijom i ovim zakonom su ništave, ali ništavost takvih odredbi ne povlači za sobom ništavost celog ugovora o prevozu, koji i dalje podleže odredbama te konvencije.

Odgovornost avio-prevozioca Republike Srbije u odnosu na putnike i njihov prtljag uređuje se odredbama Montrealske konvencije koje se odnose na tu odgovornost.

Avio-prevozilac koji ima važeću operativnu dozvolu Republike Srbije mora da poseduje odgovarajuće osiguranje u vazdušnom saobraćaju koje pokriva njegovu odgovornost za štetu, u skladu sa odredbama Montrealske konvencije.

Dokaz o posedovanju odgovarajućeg osiguranja u vazdušnom saobraćaju koje pokriva odgovornost za štetu u skladu sa odredbama Montrealske konvencije mora da podnese i svaki drugi avio-prevozilac koji namerava da obavlja javni avio- prevoz sa Republikom Srbijom.

Obaveza osiguranja utvrđena

članom 4. stav 1.

h) Uredbe Evropskog parlamenta i Saveta (EZ) br. 1008/2008 od 24. septembra 2008. godine o zajedničkim pravilima za obavljanje vazdušnog saobraćaja u Zajednici, u onoj meri u kojoj se ona odnosi na odgovornost za putnike, podrazumeva obavezu avio- prevozioca da se osigura do primerene visine koja svim licima s pravom na naknadu štete obezbeđuje isplatu celokupnog iznosa štete na koju imaju pravo u skladu sa odredbama ovog zakona.

Visina naknade, kao i najniža granica odgovornosti za štetu nastalu usled smrti ili telesne povrede putnika u slučaju udesa, za štetu nastalu usled uništenja, gubitka ili oštećenja ručnog prtljaga i predatog (registrovanog) prtljaga, kao i za štetu nastalu u slučaju uništenja, gubitka ili oštećenja stvari, odnosno kašnjenja prilikom isporuke stvari određuje se u skladu sa čl. 21. i 22. Montrealske konvencije.

Vlada propisuje objavljivanje revizija granica odgovornosti avio-prevozilaca u vazdušnom saobraćaju utvrđenih u čl. 21. i 22. Montrealske konvencije.

Putnik ima pravo da u vreme predaje predatog (registrovanog) prtljaga avio- prevoziocu posebno odredi vrednost dostave na krajnjem odredištu i plati dodatni iznos, ako se to zahteva.

Dodatni iznos koji, u skladu sa članom 22. stav 2. Montrealske konvencije, može zahtevati avio-prevozilac, ako putnik u posebnoj izjavi zahteva dostavu svog prtljaga do krajnjeg odredišta zasniva se na tarifi koja zavisi od dodatnih troškova prevoza i osiguranja tog prtljaga koji prelaze obične troškove za prtljag procenjene u visini koja je ista ili niža od granice odgovornosti.

Tarifa iz

stava 1. ovog člana

dostupna je putnicima na zahtev.

Avio-prevozilac mora da, bez odlaganja, a najkasnije 15 dana po utvrđivanju identiteta fizičkog lica koje ima pravo na naknadu štete, izvrši avansno plaćanje srazmerno pretrpljenoj materijalnoj šteti, kako bi se zadovoljile neposredne materijalne potrebe tih lica.

Izuzetno od odredbe

stava 1. ovog člana

, iznos avansnog plaćanja za slučaj smrti ne može biti manji od 16.000 specijalnih prava vučenja po putniku.

Avansno plaćanje ne predstavlja priznanje odgovornosti i može da posluži za kasnije prebijanje kod naknade štete od strane avio-prevozioca. Isplaćeni avans je nepovratan, izuzev u slučaju da avio-prevozilac dokaže da je štetu prouzrokovao ili da je nastanku štete doprineo nemar ili neki drugi pogrešan postupak ili propust lica koje traži naknadu štete ili lica od koga on izvodi svoja prava ili, ako lice koje je primilo avans nema pravo na naknadu štete, avio-prevozilac ima pravo na povraćaj iznosa koji je avansno plaćen.

Svi avio-prevozioci moraju prilikom prodaje prevoza da upoznaju putnike sa izvodima iz glavnih odredaba koje uređuju odgovornost avio-prevozica u odnosu na putnike i njihov prtljag, uključujući rokove za podnošenje tužbe za naknadu štete i mogućnost davanja posebne izjave o prtljagu i da izvode o odgovornosti avio- prevozioca učine dostupnim putnicima na svim prodajnim mestima, uključujući telefonsku prodaju ili prodaju putem interneta. U cilju ispunjavanja ovog zahteva za pružanje informacija, avio-prevozioci koriste izvod iz

člana 32. ovog zakona

.

Izvod iz

stava 1. ovog člana

ne može da služi kao osnov za zahtev za naknadu štete niti se može koristiti za tumačenje odredaba ovog zakona ili Montrealske konvencije.

Izvod o odgovornosti avio-prevozioca prema putnicima i njihovom prtljagu sa kojim je avio-prevozilac dužan da upozna putnike glasi:

„Ova informacija sadrži izvod iz pravila o odgovornosti avio-prevozioca u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuju obligacioni i osnove svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju i Montrealske konvencije, koji glasi:

Ne postoje finansijska ograničenja u pogledu odgovornosti u slučaju smrti ili telesne povrede putnika. Avio-prevozilac ne može osporiti zahtev za naknadu štete u slučaju kada se radi o šteti do iznosa od 113.100 specijalnih prava vučenja. Preko toga iznosa, avio-prevozilac može da osporava zahtev za naknadu štete dokazujući da nije bio nepažljiv ili kriv.

U slučaju smrti ili telesne povrede putnika, avio-prevozilac mora u roku od 15 dana po utvrđivanju identiteta lica koje ima pravo na naknadu štete da mu isplati avans koji je potreban za pokriće njegovih neposrednih ekonomskih potreba. U slučaju smrti putnika, avans ne sme biti niži od 16.000 specijalnih prava vučenja.

U slučaju kašnjenja putnika, avio-prevozilac odgovara za štetu, izuzev ako je preduzeo sve razumne mere da izbegne štetu ili ako preduzimanje tih mera nije bilo moguće. Odgovornost za kašnjenje putnika ograničena je na 4.694 specijalna prava vučenja.

U slučaju kašnjenja prtljaga, avio-prevozilac odgovara za štetu, izuzev ako je preduzeo sve razumne mere da izbegne štetu ili ako preduzimanje tih mera nije bilo moguće. Odgovornost za kašnjenje prtljaga ograničena je na 1.131 specijalno pravo vučenja.

Avio-prevozilac je odgovoran za uništenje, gubitak ili oštećenje prtljaga do 1.131 specijalnog prava vučenja. Za predati (registrovani) prtljag, avio-prevozilac je odgovoran i ako nije kriv, izuzev u slučaju da prtljag ima nedostatak. Za prtljag koji nije predat (registrovan), avio-prevozilac je odgovoran samo ako je kriv.

Putnik ima pravo da postavi višu granicu odgovornosti avio-prevozioca ako najkasnije na prijavljivanju putnika za let da posebnu izjavu i plati dodatni iznos.

Ako je prtljag oštećen, izgubljen, uništen ili ako kasni, putnik mora što pre da podnese pisanu žalbu avio-prevoziocu. U slučaju oštećenja predatog (registrovanog) prtljaga putnik mora podneti žalbu u roku od sedam dana, a u slučaju kašnjenja prtljaga u roku od 21 dan, s tim što u oba slučaja rok počinje da teče od dana kad je prtljag predat putniku.

Ako avio-prevozilac koji stvarno obavlja prevoz nije istovremeno i ugovorni avio-prevozilac, putnik može da podnese žalbu ili zahtev za naknadu štete protiv bilo koga od njih. Ako su u putnoj karti navedeni ime ili kod avio-prevozioca, on važi kao ugovorni avio-prevozilac.

Tužba za naknadu štete može da se podnese sudu u roku od dve godine od datuma kad je vazduhoplov sleteo ili je trebalo da sleti.

Osnovu za gore navedena pravila čini Montrealska konvencija od 28. maja 1999. godine i zakon kojim se uređuju obligacioni i osnove svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju”.

Pored zahteva za pružanje informacija iz

člana 31. ovog zakona

, svi avio- prevozioci koji obavljaju prevoz ili prodaju usluge prevoza moraju svakom putniku da izdaju pisano obaveštenje o:

Ako celokupan prevoz obavljaju avio-prevozioci strane potpisnice ESAA sporazuma iz

člana 8. stav 2. tačka 1) ovog zakona

, granice odgovornosti koje su navedene u izvodu i obaveštenju iz čl. 32. i 33. ovog zakona, jesu granice utvrđene ovim zakonom, izuzev ako avio-prevozilac svojom voljom ne poveća granice odgovornosti.

Ako prevoz obavljaju avio-prevozioci koji nisu prevozioci strane potpisnice ESAA sporazuma iz

člana 8. stav 2. tačka 1) ovog zakona

, čl. 32. i 33. ovog zakona se primenjuju samo za prevoz ka, iz i unutar ESAA područja.