Kad se jedna stranka poziva na ispravu i tvrdi da se ona nalazi kod druge stranke, sud će pozvati ovu stranku da podnese ispravu, ostavljajući joj za to određeni rok.

Stranka ne može da uskrati podnošenje isprave ako se ona sama u parnici pozvala na tu ispravu za dokaz svojih navoda, ali ako je reč o ispravi koju je po zakonu dužna da preda ili pokaže, ili ako se isprava s obzirom na sadržinu smatra zajedničkom za obe stranke.

U pogledu prava stranke da uskrati podnošenje drugih isprava shodno će se primenjivati odredbe

čl. 238.

i

239. ovog zakona

.

Kad stranka koja je pozvana da podnese ispravu poriče da se isprava kod nje nalazi, sud može radi utvrđivanja ove činjenice izvoditi dokaze.

Sud će, s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju oceniti od kakvog je značaja što stranka koja drži ispravu neće da postupi po rešenju suda kojim joj se nalaže da podnese ispravu ili protivno uverenju suda poriče da se isprava kod nje nalazi.

Protiv odluke suda iz

stava 1. ovog člana

nije dozvoljena posebna žalba.